Иако занимљива, Легенда о потопу ми је из више разлога несхватљива.

       Почећу од Бога и његовог става према људима. Он, који је створио човјека и дао му слободу избора, знајући да човјек може изабрати и добро и зло, сада уништава своју креацију због тога што се она све више удаљавала од свог творца и што у њој тиња пламен зла и мржње који се све више шири. Такође, сама појава Бога у мени буди збуњеност, јер сам од малена учен да постоји нешто више од нас и да треба то славити, али како сада размишљам о многим стварима, почињем да преиспитујем и то постојање нечега узвишенијег од нас смртника. Али то није тема овог рада, тако да ћемо да занемаримо тај дио мог размишљања.

       Након тога долазимо до Ноја. Ко је тај Ноје кога је Бог изабрао да спаси нешто мало доброг и праведног живота што је остало на овој биједној планети. У Легенди о потопу која се налази у предањима многих народа, између осталог и Библији која представља хебрејско и хришћанско проповиједање, Ноје је био обичан човјек, али праведан и безазлен за својега вијека, који живљаше по вољи Божјој те га Бог изабра за овај задатак. Задатак бјеше градња лађе такве величине да се у њој сачува живот какав је познат на земљи, тј. да се у њу уведу сва бића знана човјеку која ће ту бити сачувана од догађаја који слиједе, а које нико није могао ни да замисли.

       Сада наступа потоп. Бог хтједе да покаже човјеку колико је јадан и ништаван пред грмљавином природе те преплави земљу водом и тиме истријеби све до задњег створа који је у то вријеме дисао на површини земље, само Ноје са својим вољеним и мноштвом животиња бјеше поштеђен ове катастрофе. Живљаше у тој лађи неко вријеме, а како су остали у животу, такође ми није јасно, како се прехранише без контакта са копном кога очигледно није било, можемо рећи само Бог зна". Али све то прође и коначно освану дан њиховог изласка и повратка у њима знано окружење. Бог, како легенда каже, онда схвати да човјека не може да промијени колико год га казнио те донесе одлуку да поручи људима да је крај његовог кажњавања и створи дугу преко неба коју људи примише као знак да ће доба које долази пред њих бити испуњено тако рећи лијепим стварима, јер увијек послије кише долази сунце испраћено дугом.

       Али на крају, када резимирам све, ова легенда је испуњена многим метафорама које се и дан данас могу примјењивати. Иако је Бог одустао од покушаја исправљања људи, он нас упозорава да ће кад тад човјек да настрада од сопствене руке и због тога је ово дјело у мени оставило позитиван утисак.