Одувијек сам мислила да све одлуке могу да донесем сама, и оне које су мање важне, али и оне које нешто значе. Мислила сам да не би требало да ме дотиче мишљење неке друге особе. Радим по свом и сматрам да је тако најбоље. Држим све у себи и проблеме не дијелим са другима.

Волим да се дружим и склапам нова пријатељства. Помоћи ћу увијек кад је некоме потребна помоћ, али своје приватне ствари нисам вољела да дијелим. Сматрала сам да нема потребе за тим, све док се нисам нашла у безизлазној ситуацији. Имала сам проблем и почела сам да плачем. Здравствени проблеми, проблеми у породици, школа, обавезе, све се накупило и нисам знала шта да радим. Тада сам схватила да превише тога држим у себи. Обратила сам се особи у коју имам највише повјерења. Имала сам осјећај да ће ме разумјети. Моја пријатељица. Иако у сличној ситуацији као и ја, она је увијек знала да треба то да подијели са неким. Увијек ми је све причала, зато ме овај пут саслушала и помогла ми да нађем рјешење. Уз њену помоћ, схватила сам да превише придајем важности мање битним стварима. Све је пролазно, па тако и проблеми који ме муче. Здравље треба чувати, породици вјеровати, а школу не запостављати. Прави пријатељ је увијек ту да помогне, да дијели са тобом тугу и радост. Након што сам се повјерила својој пријатељици, увидјела сам разлику и схватила да ипак не могу све сама и да је много лакше када пријатељу кажеш оно што те тишти и оно због чега немаш мира.

Од тада се трудим да одлуке не доносим сама, да питам пријатељицу, јер она ће ме сигурно разумјети. Зна како размишљам, зна како треба да поступим. Она је моје друго ја.