Људи морају много тога да се одрекну како би испунили своје циљеве и како би њихова дјела остала вјечна. Да би постао најбољи, човјек мора поднијети све жртве које тај посао носи. Мора се одрицати највреднијих ствари у свом животу како би створио још вредније које ће га прославити. Велики везир Јусуф није имао породицу ни пријатеље. Вријеме проведено у заробљеништву га је промијенило. Почео је размишљати само о томе како за пут до врха треба много рада, одрицања, непроспаваних ноћи и труда, а само један дан да паднеш на дно као да никада ниси ни био горе. Постајао је све осјећајнији на предмете и догађаје око себе, на све неправде и проблеме које би задесиле људе. Изгубио је повјерење у људе и вјеру у све добробити овога свијета. Сва ова дешавања и сви осјећаји у њему допринијели су томе да одлучи градити мост у свом родном селу. За изградњу моста је ангажовао италијанског неимара из околине Цариграда. Неимар се није много разликовао од везира. И један и други су били усамљени и добри у свом послу. Неимар као и везир није имао породицу ни драге људе. Сам у овом окрутном свијету долазио је до великих идеја и скица које су га прославиле. Доста времена је проводио у усавршавању и планирању коначног изгледа моста. Неимар је сваком мосту давао неки посебан детаљ који га је истицао и давао му неку посебну чар. Бринуо је о својим мостовима као о својој дјеци. Иако је умро на повратку у Цариград, иза себе је оставио мостове који су га учинили бесмртним. Иако су били сличних карактера, самоћа је учинила да постану најбољи у оном што раде. У самоћи се стварају велика дјела која постају вјечна. Кроз овај мост ликови везира и неимара као и писца, који му је написао историју, постали су запамћени и вјечни. Мост спаја људе, па тако је спојио везира, неимара и писца.